Da li je brak privilegija mladih?


Sami nazivi “mlada”, “mladoženja”, “mladenci” impliciraju da bi ljudi u brak trebalo da stupe dok su mladi. Za to postoje brojni potpuno opravdani i zdravorazumski argumenti. Zato i prva asocijacija na venčanje najčešće jesu ljudi od treće do pete decenije života, što se takođe promenilo u odnosu na ranija, tradicionalnija shvatanja braka. No, šta je sa onima koji stupaju u brak u poznim godinama.Pre par meseci, sticajem okolnosti našla sam se u Domu za stare u Rumi. U obilasku doma, razgovarala sam sa psihologom koji tamo radi. Dotakli smo se i teme odnosa među korisnicima doma. Tada je pomenula da su ljubavne veze među njima česte, a neretko se sklapaju i brakovi. To me je navelo da porazmislim o kompletno drugačijoj perspektivi koju čovek mora imati kada u brak stupa u dvadesetim i u sedamdesetim godinama svog života.
Kada smo i sami mladi, ne možemo baš da, u svojim mislima, “dosegnemo” to kako izgleda to kada imaš više godina nego što stvarno imaš – četrdeset, pedeset, a nadalje da i ne govorim. To se posebno odnosi na ljubavne odnose (a nekada ću i saznati do kojih godina ljudi upražnjavaju seks, za sada mi ne polazi za rukom). Ipak, kada na ulici sretnemo vremešni par koji se drži za ruke, sigurno je da ne ostanemo ravnodušni. Tada najčešće pomislimo kako je divno i u tim godinama držati se za ruke, pokazivati naklonost i bliskost na taj način… kako prava ljubav zaista ne zna za godine, za protok vremena, ne haba se i ne troši. Malo kome padne na pamet: “Hej, možda su se venčali pre pet dana i sada uživaju u svojoj sveže ozvaničenoj ljubavi!”
old-couple
Sigurno je da je divno upoznati ljubav svog života (ma šta to značilo) dok smo mladi, roditi mu pregršt predivne dece, a onda posmatrati decu kako odrastaju, odlaze za svojim životima, a mi se vraćamo svom partneru kao sigurnoj luci, čekajući starost u miru i ljubavi koju su protekle decenije samo učvrstile. Svi, srećom, znamo takve parove, ali i one kojima je život podelio drugačije karte…
Ljudi se plaše samoće, posebno sa starošću i to je potpuno prirodno. Taj strah otelotvoren je u čuvenoj: “Ne želim da umrem sam(a)” rečenici. Muškarci je sigurno ređe izgovaraju, ali je sasvim sigurno da i sami strahuju od istog. Ljudi vremenom izgube svoje ljubavi i svoje partnere, da li svesno, sporazumo ili tragično… Međutim, kada se oporave, ne odustaju od ljubavi! Ne odustaju od ideje da vole i da budu voljeni, da imaju nekoga sa kime će da dele svoje vreme, brige, lepote života, sve ono što ga čini i lepim i surovim. Lakše je u dvoje, bez obzira na to koliko godina imali. I pored toga što su voleli i izgubili svoju ljubav, oni su dovoljno hrabri da ponovo vole.
Zato poklanjam jedan dubok naklon svim starijim parovima koji se odluče na bilo koju formu zajednice, bio to brak ili ne, jer nama mlađima šalju predivnu poruku: nikada, nikada nemoj odustati od ljubavi!

1 коментар: